Nikad nisam bio ni 'od pisaca' ali, dugovremeno sakupljanje neizgovorenih slova eskaliralo je time da ih pretočim u pisanu formu bez ikakve želje da to bude i po čemu posebno. Zašto pisana forma?!... jer me je tako manje stid. 'Reći nešto' zahtjeva slušaoca, a ja se ne snalazim u takvom okruženju; ja sam od onih koji šute.
Ta pisana forma, u početku, bijaše samo mašta... mašta konvertovana u slova abecede. Događaji koji se odvijaju u mojoj glavi, događaji koje zamislim i izmaštam do kraja. Volim kreirati takve događaje, volim odigravati svoje scenarije u svojoj režiji.
Međutim, vremenom, pojavi se želja da se ispiše i pokoja stvarna riječ, da se objelodani pokoji istinit redak, da se konvertuje pokoji osjećaj... raznorazni... u slova.
Pa se ja opustih, ja pokušah... hrabrost je ležala u tome da sam se uvijek mogao "izvući" na to da je i taj pokoji istiniti redak plod mašte, ako se nađem u neugodnoj situaciji. Sve je lakše kad imaš masku iza koje se možeš skriti. Strah od "ogoljenosti" je suviše jak. Maska daje snagu, maska pruža zaštitu; maska je jedno od najjačih oružja koje ego može imati. Daje ti osjećaj nedodirljivosti, osjećaj kojim posmatraš svijet iz trećeg lica i tako misliš, ali samo misliš, da imaš svu kontrolu.
A kad je tako teško napisati neku istinu, napisati neki osjećaj... zamislite kako je teško izgovoriti to.
A zašto ovo sve pišem...
Zato što...
Gledam je u oči... imam toliko toga da kažem... a ne znam kako. Nisam naučio.
A ne znam ni napisati...
Molim se tome da ona već Zna.
0 comments:
Post a Comment