Da...
Zašto?
Da te gledam...
Kasno je, pola tri je... spavaj.
Ma, neka...
Ludo jedna... Šta je ono Ena govorila o nekom putovanju?
Zovu nas sa njima u Novi Sad...
Ići ćemo, je l' de?
Naravno.
Kad oni misle ići?
Čim nam se poklope slobodni dani...
Aha. ... A je li ti komšija sa trećeg vratio onaj gramofon, volim slušati ploče... Ne znam ni što si mu posuđivao...
Da, vratio je, nemoj se brinuti, spavaj...
Aaaaaah, hoću... zijeva mi se. Spavaj i ti dušo!
I ja ću uskoro...
A šta je sa onim odlaskom u muzej što smo planirali?!
Pssst (stavio sam joj prst na usne)... Spavaj, pričat ćemo ujutro uz kafu...
Dobro ljubavi... (zaspala je)
Nisam zaspao do jutra. Gledao sam je.
Velika metalna kazaljka je u nekoliko navrata prešla preko male žureći da upiše još koji krug na svoj konto. Maloj je bilo besmisleno toliko žuriti. Nikad se nije voljela takmičiti.
Njene oči su se micale ispod kapaka... Sanjala je nešto.
Čuo sam lavež pasa. Zabrinuo sam se da je ne probude.
Na um mi pade njeno 'gramofon' pitanje... O čemu ludica misli u ova doba, heh...
Ulična lampa baca svoj trag na lijevi zid naše sobe. Posmatram obrise... Prepoznajem razne oblike u tom tragu.
Pjevušim nešto... Istežem ruke...
Spustio sam se malo, u potpuni ležeći položaj. Stavio glavu do njene, lice u lice... nos uz nos... pola centimetra... i gledao je dok zora nije nenajavljeno ušla u sobu.
0 comments:
Post a Comment