Prvi, zdesna, nije naspavan. Svakog trena mu se omakne pokoje zijevanje iako se, čuvajući zatvorena usta, trudi da to bude neprimjetno. To je, valjda, neki podsvjesni stid, da ne ispadne da nije spreman... Nije bitno prijatelju, niko nije spreman... Ne mari, zijevaj, pomislim u sebi. Do njega, moj stari prijatelj... Svu pažnju mu je zaokupila kopča na kaišu. Koliko se samo trudi da izađe na kraj sa njom. Heh, to mi izaziva blagi osmijeh na licu. U ovom trenutku, ništa mu na svijetu nije važno sem te kopče. Čak primjetim i da postaje malo ljut na nju. Neka, i ljutnja je za ljude... samo ti nju savladaj... prokletu kopču. A posljednji, najmlađi među nama, snažan, visok, spremniji od svih nas... ali neiskusan. E, na njegovom licu vidim strah. Treba vremena, moj prijatelju, da naučiš da taj strah potisneš u sebe. Da izvana izgledaš tako neustrašivo, iako iznutra, iznutra si tako krhak. U svom tom strahu, on je zagledan samo u jednu tačku. Ne pomjera se. Treba vremena, strpi se.
Lift je stao. Stigli smo. Otvara se metalna konstrukcija i njih trojica hitro izlaze iz nje i, znajući svoj zadatak, svako se upućuje u svom smijeru, kroz te uske hodnike. Ja krećem i... zastajem. Val nevjerovatne topline mi prožima tijelo. Kapi znoja, velike kao proljetna kiša, spuštaju mi se niz obraze. Smiri se, pomislim u sebi, nije ti prvi put. Toliko sam puta bio ovdje, toliko godina rada, sve sam bez straha prošao... šta mi se sada dešava. Pokušavam da krenem, ali noge... ne... noge se ne miču. Šta mi je... nije me strah, ponavljam u sebi. Mene da bude strah... mene, koji godinama slovi za jednog od najboljih rudara... mene, koji uradi i ono gdje mnogi rudari zastanu i, zgledajući se, razmišljaju na koga je red. Tada ja kažem: "Neka, ja ću." Mene da bude strah... ne, sa tim se neću složiti, to nije strah, nego... možda sam bolestan, možda je... ma ima mnogo drugih rješenja, samo znam da strah nije jedno od njih. U tom trenutku me hvata neka panika, dok se u daljini čuju mašine, rade, probijaju... Sav taj zvuk oko mene, buka, gubim se, znojim se sve više i, u čitavoj toj situaciji, kada hiljadu misli prolazi kroz glavu, okrećem se i ulazim u lift. Pritišćem dugme prema gore.
Kakvo olakšanje, kao da je neko okrenuo prekidač u meni. Panika popušta, duboko uzdahnem i izlazim na površinu.
"Osjećam bol u stomaku", govorim prijatelju na izlazu iz lifta. "Reci da sam morao hitno kući, sve ću im objasniti sutra... tako reci." Odlazim u radnom odijelu i upućujem se prema autu. Stid me je, ne znam šta mi se desilo. O tome ću dobro razmisliti, nasamo, samo znam da će ovo ostati moja tajna. Ne, niko neće znati da me je bilo strah... mene... mene da bude strah... nikad.
0 comments:
Post a Comment