Pogledam starca, stolica preko puta. Osjetim kako mi pogledom i crtama lica kaže: “Sinko, strpi se... vrijeme je to. Sa njim moraš znati.”
Gledam u plafon... pa u ruke na koljenima. Igram se prstima. Sa dva prsta koračam po desnoj nozi. Shvatim da nisam sam pa prestanem. “Nije me valjda niko vidio”, razmišljam.
Trljam čelo, sporo... najsporije... Tako zadajem “udarac” vremenu. Prkosim mu... Mislim da ga ubrzavam ako sebe usporim.
Starac nije nervozan. “Prošao” je on čekaonica u svom životu. Znam ja da je naglasak na navikama ali, želim li da se naviknem na čekaonice?!... Ostali su nervozni proporcionalno svojim godinama.
Brojim stolice... Osuđeničke stolice. Shvatam da su zatvorenici kažnjeni time što moraju čekati. Nije sloboda u pitanju, mi smo svi u okovima i van zidina zatvora. Čekanje je kazna... Vrijeme je kazna. Dati nekome vremena je najgora presuda. Starče, u pravu si, sa vremenom treba znati.
Ponovo gledam na sat iako ne znam zašto gledam. Čekam prozivanje... a to nema nikakve veze sa mojim satom. Najgori oblik čekanja je ono kad ne znaš kad će se desiti to što čekaš. Ili je to najbolji oblik, jer tu postoji nada da će biti ubrzo?! Ne znam...
Opet gledam na sat. “Ma zašto, dovraga, gledam na sat!”, vrisnem u sebi i trznem ruku.
“Gospodin Kaza!”, odjeknu hodnikom...
Ustajem i zamišljam sudiju kako udara čekićem od stol i daje mi oslobađajuću presudu...
0 comments:
Post a Comment